U ovome radu polazimo od pretpostavke da između rečeničnoga modusa i implikaturā koje se pri interpretaciji određenoga rečeničnog modusa mogu stvoriti postoji neka vrsta povezanosti. U tom se smislu ovdje pokušava odrediti povezanost između rečeničnoga tipa (morfosintaktičke kategorije), rečeničnoga modusa (semantičkoga korelata rečeničnoga tipa) i ilokucije (pragmatičkoga korelata rečeničnoga tipa). Rečenični se modus pritom smatra kompleksnim rečeničnim znakom koji s jedne strane ima formalni, a s druge strane funkcionalni aspekt, pri čemu se oslanjamo na Altmannovu (1993) teoriju, koja se temelji na polazištu da se semantika pojedinoga rečeničnog tipa može odrediti jedino posredstvom govornika, odnosno interpretacijom stava govornika prema propoziciji. Iz semantičke perspektive implikature imaju status propozicije, a propozicija, odnosno rečenica kojom je propozicija prezentirana u sebi neupitno sadrži strukturne indikatore pojedinoga rečeničnog tipa. Na temelju ćemo takve povezanosti pokušati krenuti u obrnutom smjeru te istražiti imaju li rečenični tipovi određeni „implikaturni” potencijal.

rečenični tip; rečenični modus; implikatura; ilokucija